Истина о украјинском црквеном проблему | Свети Манастир Пантократор, Света Гора 2020

In other languages: GR  – BG – GEO  UKR FI – RO – ENRUS

СВЕТИ МАНАСТИР ПАНТОКРАТОР
Истина о украјинском црквеном проблему
Света Гора 2020

Слика на корицама
Први васељенски сабор у Никеји
Захариос Кастрофилакос, година 1779
(из ризнице манастира Светог Пантократора)

Манастир Свети Пантократор, Света Гора 2020
630 86, Кариес
Тел: 23770 23253,
Факс: 23770 23685
е-маил: pantokrator@pantokrator.gr


ПОЗНАТО је да се питање Аутокефалије украјинске цркве тицало читавог православног света – и не само. То је највећи црквени догађај последњих деценија, не толико за стварање независне православне цркве, петнаесте у хијерархији, колико за реакцију Руске цркве, која је изазвала поделу у православљу, прекидом сећања и заједништва међу верницима. они и сви они који признају нову аутокефалну цркву Украјине.

Селективно ослањајући се на неке каноне, они у Руској цркви настоје да их наговоре да их следе, али намерно игноришу многе друге, чак и Свето Предање и црквену праксу, који оповргавају њихове тврдње. Они сами, наравно, настављају полемику против Васељенске Патријаршије, не обазирући се на реч Јеванђеља: “ јер ако буде од људи овај савјет или ово дјело, поквариће се; Ако ли је од Бога, не можете га покварити, да се како не нађете као богоборци.[1].

Као одговор на изјаве оних који представљају Московску патријаршију, ми бележимо следеће – знајући и учествујући у црквеном питању које је настало – у циљу представљања истину о овом питању и и за просветљења верницима.

1. Они тврде да је Васељенска патријаршија ушла на њихову територију

У 988 годинa Кијевска Русија је прихватила хришћанство  Византије. Крштење народа се догодило у реци Дњепар, у Кијеву. Прво митрополитско седиште било је у Кијеву и од тада се потчинио Васељенском престолу Цариграда.

У 14 веку када је политичка моћ пренета из Кијева у Москву, читава територија је остала под јурисдикцијом Васељенског престола, а украјинске земље су припојене Пољско-литванској унијe.

У 1589 годинa Московски митрополит је полагао право и преузео титулу патријарха. Године 1685 патријарх московски Јоаким, у договору са царем Петром Великим, затражио је од васељенског патријарха Дионисија ИВ да под његову црквену јурисдикцију стави источне провинције Украјине, припојене владавини Русије. Васељенски патријарх је одбио захтев патријарха московског, али је, кроз економију, потписао познати Синодски акт из 1686. године.

Кроз овај патријаршијски акт је Патријарх Московски дозвољено, кроз икономија[2], да хиротонисе и устоличи изабраног кијевског митрополита, под условом апсолутно неопходно да Митрополит Кијевски на свакa Света Литургија да помене име Васељенског Патријарха[3], што значи да ће остати под канонском јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Хиротонисањем Митрополита Кијевског, Патријарх Московски је деловао као агент и представник Васељенског престола.

На исти начин је поступио, у 1620 године, и јерусалимски патријарх Теофан, изасланик васељенског патријарха, хиротонирајући Mитрополита Kијевског. Теофан није сматрао, наравно, да је кроз његовим хиротонијом митрополија Кијевска је пала под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије[4]. Међутим, нема писаног сведочења да је Васељенски патријарх у потпуности и дефинитивно предао Кијевску митрополију под канонску јурисдикцију Московског патријарха, већ супротно. Поред тога, Московска патријаршија никада није применила услове овог писма и насилно присајединио под својом јурисдикцијом, Украјинску цркву, после Другог светског рата (1945 године), снизио статус Аутономну Православну Цркву Украјине, због својих недавно припојених провинција Совјетском Савезу. Шта више, у 2000 године, новом статутарном повељом Руске цркве, поново је снизио статус Аутономну цркву Украјине до статус Самоуправне цркве, са циљем да га уведе под јурисдикцију Московске патријаршије, тако да га посредно називају канонском територијом[5], што значи да је Московска патријаршија у овом случају поступала без благослова Мајке Цркве. А свему што се ради без благослова нема добар крај.

Васељенски Патријарх никада није било поменут. А помињање значи, као што добро знамо, да духовна надлежност припада ономе ко је поменут. На пример: сваки регион који помиње Патријарха српског налази се у надлежности Патријаршије Србије; сваки регион која помиње Румунског Патријарха је под јурисдикцијом румунске патријаршије итд. Васељенска патријаршија, желећи да додели аутокефалија Украјинској Цркви, поништила је валидност овог писма, то јест дозволу Московског Патријарха да хиротонисе и устоличи Митрополита Кијевског.

Заправо, ово писмо није поништено сада, али у то време, од Московског патријарха и никада није било примењивано, јер никада нису били испуњени сви његови услови. Не би требало да нас чуди да је Руска Црква не говори о томе. Позива се само црквену свест, која се, међутим, формира у црквеној пракси, то јест на начин на који је Црква деловала током векова. И ово не одузима право Васељенској Патријаршији да опозове валидност писма и да постави ствари на своје место, ради спасења верних.

Васељенска Патријаршија је, упркос продирање Руске Цркве на њену територију, тек сада деловала, када је толико људи били осуђени да постану расколници без неког посебног разлога. Није поступала из својих интереса, као што је то могао да уради, већ из љубави према спасењу читавог украјинског народа, када је за тим постојала велика потреба.

У 1991 годинa Украјина је постала независна држава. Као природну последицу, украјинска црква је затражила од Московске патријаршије да започну неопходне кораке за добијање аутокефалност. Читава хијерархија Украјине заједничком одлуком потписала захтев y 1992 године, али је Руској Цркви било веома тешко да дозволи украјинске цркве да добијe аутокефалност. Да би га је препознала као аутокефална, то би изгубила многе важне територије и богомоље, које су биле директно повезане са њеном историјом, а истовремено би изгубила и свој утицај. Због тога је више волела да изазове раскол у Украјини, уместо да призна њену аутокефалију. У суштини  створена су два табора: један који је подржавао независност Украјинске цркве (расколници) и други, следбеник Руске цркве.

Васељенска патријаршија је више пута тражила од Московске патријаршије да реши питање Украјинске цркве. Али, видевши упорно неспремност Московске патријаршије, она поступила по дужности, као Мајке Цркве која има одговорност и бригу за решавање и враћање црквене послове на свом нормалном путу, на основу привилегија је добио од Васељенски сабори „позивајући их све у једну заједницу”[6] и за повратак мира  у помесну цркву Украјине.

Онима који су се одазвали позиву Велике Цркве Христове, она је подарила много жељена аутокефалност. Да је Руска црква желела јединство у православној цркви, све би било лако. Нажалост, међутим, као се може видети, постала је све више заинтересовано да не изгуби свој утицај у Украјини. А то је изазвало велике проблеме у целом православљу, јер је прекинуло сећање и општење њених верних са онима из Васељенске патријаршије и са свима онима који признају нову Аутокефалну цркву Украјине.

Међутим, став Васељенске патријаршије је другачији. То би могло лако наћи освету прекидајући заједницу или било којом другом врстом санкција. Али она понашала се као права Мајка Црква, дозвољавајући им свима и стрпљиво чекајући исправак својих незадовољних синова. Таква дела благосиља Бог, а не освете.

И то је тачно оно што је рекао, да ова аутокефалност није као остали. Oнa има важну и јасну карактеристику: то је много више угодна Богу, јер је овом аутокефалност могуће вратити y каноничност милиони људи који су били расколници. Такође се наводи да аутокефалност није донела резултате које Васељенски патријарх је желео. Али шта је друго могао да жели, осим да спаси ове милионе бивших расколника? И то је оно што Христос тражи: спасење људи.

Садашње реакције су пролазне и умањиће се, јер су против воље Божије, „Бог жели да се сви људи спасу и дођу до сазнања истине“[7].

2. Они тврде да не постоји покајање од стране бивших расколника

Они уз Руској цркви тврде да не постоји покајање бивших расколника који су рехабилитовани, односно митрополита Филарета и митрополита Макарије. Али укидање „црквених структура“, тамо где су служиле, показује супротно. Поред тога, они нису сe одрекли православне вере и догми. Њихов захтев био је аутокефалност, наиме административне ствари, које су они имали пуно право да захтевају.

Главне оптужбе против митрополита кијевског Филарета биле су да је одлучио да поднесе пријаву за аутокефалност Украјине и да није поднео оставку кao Митрополита Кијевског, под притиском Московске патријаршије. Видевши да Московска патријаршија не дозвољава аутокефалност украјинској цркви, створио је Кијевску расколничку патријаршију, а као резултат Руска Црква га је одбацила и проклела.

Али како можемо рећи да се митрополит Филарет није покајао? Чин који је показао његово истинско покајање била је одлука о укидању „Кијевске патријаршије“, којој је служио 27 година. Да се није покајао, не би потписао његово укидање. Међутим, када Руска црква каже да се није покајао, он се заправо позива на чињеницу да се није покајао у вези са аутокефалијом Украјинске цркве. И они желе да се покају и тражи опроштај од оних који су га рашчињавали. Наиме, да им се извини што желе аутокефалност цркве своје земље, а не зависност од Руске цркве. Поред тога, шест пута се жалио, тражећи од Васељенске патријаршије да га рехабилитује. На крају га је Васељенски патријарх рехабилитовао, гест који је подразумевао рехабилитацију многих милиона украјинских верника, који су такође били расколници, јер су припадали расколничког патријаршије Кијеву. Можда се предомислио након рехабилитације. Али ово је његов лични избор.

Поред митрополита Филарета, Васељенска патријаршија је рехабилитовала и митрополита Макарије, за кога оптужује да је самопрокламован. У његовом лицу, такође је рехабилитовао милионе верника који су следили Аутокефалној шизматичкој цркви Украјине. Али, митрополит Макарије је неправедно било оптужен да је самопрокламован. Сви акти његовог хиротоније налазе се у Васељенској патријаршији. Издржао је и стрпљиво поднео ову сурову и неправедну клевету. И ово га освећује. Без љубави према слави (лако је могао да полаже многа „права“ као владар некадашње Аутокефалној шизматичкој цркви Украјине), ради за добро свог стада и своје земље.

Неко је морао да се заинтересује за ове милионе верника. Оставити 99 оваца и отићи потражити изгубљену[8]. Сви су чекали да Руска црква изнесе ово решење. Али узалуд. Милиони Украјинаца већ 27 година су у расколу, не знајући зашто. Сви бисмо се требало радовати, јер је читав украјински народ сада пронашао свој „пут спасења[9]. Црква Христова сада има много милиона нових чланова.

3. Они тврде да Васељенска патријаршија нема канонско право да прима жалбе од других патријаршија.

Васељенска патријаршија није признала раскол, како тврде они у Руској цркви, већ га је излечила. Од сада у Украјини више нема расколника. Васељенска патријаршија је имала право да је рехабилитује, јер се, како се испоставило, Украјина налазила под њеном јурисдикцијом, али посебно зато што је Црква преко Васељенских синода давала привилегију Васељенској патријаршији, као оној која је прва Црква међу једнакима, да интервенишу по службеној дужности по потреби, али и да примају захтеве за жалбе на одлуке других помесних цркава и да суде и решавају њихове случајеве[10]. Чак и само ово даје му одговорност да врати јеретике и расколнике у Цркву[11]. Наиме, она уређује црквене послове као виши суд. Ова привилегија постоји од давнина, када је римски папа судио у случајевима који су се односили на друге патријаршије. За Васељенску патријаршију право на примање апела из других источних патријаршијских престола везано је за канон 28 Четвртог васељенског синода, у складу са којим је Престолу Новог Рима дато „равноправно првенство“ старом Риму[12]. То такође потврђују и канони 9 и 17 истог Васељенског сабора[13]. Руска црква ослања се само на коментар Јована Зонаре, канонист из дванаестог века, на канон 17, који је већ поменут („да не смемо да привучемо к њему, да судимо онима који то неће”)[14], међутим, пркосећи савременој херменеутици Јоана Зонаре на исти канон[15], али и Свето Предање и црквена пракса, који су изнад сваке херменеутике. И то је било толико утврђено у Светом предању Цркве да су на питање руског свештенства источним патријарсима 1663 године да ли Васељенска патријаршија има право да суди у случајевима других помесних Цркава, сви патријарси одговорили позитивно, у једном глас, да ово право има само Васељенска патријаршија[16].

Историја Цркве је пуна жалби на Васељенске патријаршије из других помесних Цркава. Чак је и Московска патријаршија прибегла, позивом на Васељенски престо, за решавање проблема које је тешко решити, са којима се суочила. На пример, патријарх московски Адријан (1690-1700), кога је цар Петар Велики притискао да латинског мислиоца Дионисија зареди у епархију у Луцку, обратио се Васељенском патријарху, чија је директна интервенција сматрала неопходном, да би се ово спречило[17]. До дан-данас у историји православне цркве не постоји изузетак који показује да је икада поднесен захтев другом примасу ван Васељенске патријаршије. И очигледно је да Московска патријаршија на било који начин покушава да спречи канонско право Васељенске патријаршије да прихвати позив митрополита кијевског Катара Филарета и да га рехабилитује у црквеној заједници. Као што онај ко признаје ову привилегију Васељенске патријаршије (Апел), такође препознаје рехабилитацију бивших расколника у Украјини.

4. Они тврде да признање бивших расколника не ваља и да они и даље остају расколници

На жалост, они у Руској цркви игноришу (можда намерно) многе сличне или теже случајеве са којима се православна црква суочавала у својој хиљадугодишња историја. За референцу спомињемо следеће:

а) Свети Кирил Јерусалимски је рукоположен за епископа од Аријеваца. Након тога, он је дошао у Православље и био примљен као бискуп, заједно са свима онима које је он одредио, без да је поново рукоположен.

б) Све оне које је јеретик Петар Велики одредио, након што су се одрекли јереси Хевтијаца и признали Халкедонски синод, примила је Црква Христова, у корацима у којима су се налазили, без да су поново рукоположени.

в) У Житију Светог Саве помиње се да, када је јерусалимски патријарх Илија заспао у Господу, Севиријанци ставили су на патријаршијски престо Јован, једномишленик с нјима, која је, на наговор Светог Савe и Теодосије, прихватил је православну веру. Међутим, чињеница да је хиротонисан од јеретика није била препрека[18].

Нешто слично се догодило са Бугарском црквом која је у расколу већ 75 година. У 1945  године расколници су били рехабилитовани и, наравно, нису сви епископи, свештеници и ђакони поново рукоположени, иако су сви били бивши расколници.

Приметићемо и још једну чињеницу: Старац Јефрем Катунакиот, нoв светац Цркве, је заређен за свештеника y 1936 године од епископа Киклада, у старом стилу, Германа, коме је званична Црква рашчињенила. Стога, иако побожни Јефрем није био хиротонисан од канонског архијереја, Црква га је примила у своја крила, без ново рукоположење (након открића светог Јосифа Исихаста, што је резултирало његовим и побожним Јефремом Катунакиотом одрицањем од ревности). ), и сместио га у друштво својих светитеља[19].

Неправедно је да Московска патријаршија оптужује Васељенску патријаршију за признавање антиканонских хиротонија, јер је то 2007 године учинила са Руском црквом у дијаспори (РПЦЗ). Оне које је, скоро читав век, сматрао расколницима, рехабилитовао је једноставним потписом[20] и признао све њихове Тајне како би сачувао јединство. Али ни реч о апостолском прејемству.

Такве одлуке Црква доноси кроз економију током векова, тако да постоји јединство и спасење за човека. То не функционише формално и рационално. То ради за спасењу. Његова циљје спасење људе. Како спасити, а не како осудити. Цркву нису створили канони, већ Црква је она која је створила каноне. А тамо где је потребно, „закон се помера по потреби“[21]. Имамо, као што смо видели, много више сулудих дела, где су препознати епископи постављени од јеретика, који су нанели велику штету Цркви. Случај Украјине је много лакши у поређењу са толико тешких ситуација са којима се Црква суочавала у прошлости са јеретицима. Овде су спорови управни (захтев за аутокефалију), а не догматски. Али тамо су прихватили рукоположењa која су вршили људи у супротности са догмом, односно јеретицима.

Опет, да не заборавимо да и Црква прихвата ваздушно крштење које лаици, новорођенчад, обављају пре смрти. Такође, у Житију светог Атанасија Великог читамо да је када је био дете, у игри, крстио другу децу, а Црква је то крштење препознала[22]. Дух Свети „где хоће дах“[23]. Нема логичног објашњења. Зар Бог не може „подићи Аврахамове синове са овог камења“[24]?

5. Они тврде да је Васељенски патријарх жели да буде први без премца и називају га папом Истока.

Познато је да су првенство части Васељенског патријарха ојачали Васељенски синоди. Одлукама Четвртог и Шестог васељенског сабора, цариградском патријарху је дат почасно првенство, једнак ономе римског папе. Тако је, после раскола Цркава (1054), остао једини са овом почасно првенство. Историја и канони Васељенских синода показују нам главну улогу Васељенске патријаршије, али и шта је садржај ове улоге[25]. Почасно првенство није само формални приоритет, већ има и канонске моћи, укључујући давање аутокефалности. Све аутокефалности и патријархалне редове млађих помесних Цркава дала је Васељенска патријаршија, која је дала аутокефалију свим помесним Црквама, почев од Русије из 16. века, а затим и других, од којих је последња била Украјина[26]. Сада, по питању Украјине, Московска патријаршија захтева давање аутокефалност само уз одобрење свих помесних Цркава, у облику свеправославног синода. Међутим, Свеправославни синод није одобрио аутокефалност, све док је ово искључива привилегија Васељенске патријаршије.

Одлуке не доноси само Васељенски патријарх, већ свети синод којим је он председавао, пошто у православној цркви постоји синодалност: a не постоји папска непогрешивост. Многе одлуке су промењене или одложене детаљнијим истраживањем питања која су захтевали синодални епископи. И врло је здрава ствар што се сви синодални епископи мењају у редовним интервалима, што осигурава објективност и веродостојност одлука.

Московска патријаршија, желећи да поништи привилегије које је Црква дала Васељенској патријаршији, преко Васељенских синода, измислила је другачији начин састанка синодима, уз сагласност Јерусалимске патријаршије. Такав састанак се догодио у Аману у Јордану и, наравно, био је осуђен на неуспех, јер нема никакве везе са Светим предањем Цркве. Очигледно је да неки не могу или не желе да иду утабаним и сигурним путем традиције и историје Цркве и траже да пронађу нове „платформе“ за сазивање Синода.

Несумњиво је да поглавар Православне Цркве је Христос и, неспорно, саборност увек постоји у Православној Цркви. Међутим, било којим Синодом сазива и председава једна особа. У Московској патријаршији, од патријарха Кирила, у румунској патријаршији, од патријарха Данила, у грчкој аутокефалној цркви, од архиепископа Јеронима итд. Према томе, након освештаној канонској традицији и према црквеној пракси, на саборима поглавара свих помесних Цркава увек је онај који их сазива и њима председава Васељенски патријарх.

Чују се многа мишљења која немају никакве везе са светим предањем Цркве. Укључујући и то да „на састанку у Аману сви били једнаки, седели за округлим столом, и да је то тачно и да тако треба да се одржавају свеправославни састанци. Без главе, јер глава је Христос”. Нико не сумња да је Христос глава Цркве. Али ове ствари су страни православној традицији и опасно за њега. Црква никада није то урадио. Увек је постојао неко ко је био први, по обрасцу и на месту Христовом. На пример, у светој Литургији видимо да један је тај који води и врши тајну. Сви могу бити једнаки по рангу, али један мора бити први, по узору на Христа. Још на првом апостолском синоду био је вођа: свети Јаков, брат Господњи. Сви били апостоли, али неко је председавао синодом и усмеравао дискусију. Према томе, синод не може бити без главе.

На састанку у Аману погађено је Свето Предање Православне Цркве. Све намере учесника овог „братског сабора“ постале су очигледне. Циљ је био (и јесте) да се деградира улога Васељенског патријарха у православљу. Немати право да налаже црквена питања, да додељује аутокефалност, да прима захтеве за жалбе од других помесних Цркава итд. Тако да само првенство части остане формално, без свих привилегија које му је Црква дала, преко Васељенских Синода.

Међутим, све то ствари су утврђене у традицији Православне Цркве и тaко је био већ вековима. А ми, следећи оно што нам је Црква поверила, ходамо сигурно. Све остале су опасне новотарије и мишљења оних који су узнемирени привилегијама које је Црква дала Васељенском патријарху. И важно је да их није узела сама, нити их је тражила, већ им је дала Васељенске Синоде, и, на жалост, онај који их је у супротности, оспорава одлуке многих богоносних Отаца. И сви су плодови Духа Светога, Који је савршен Бог, и све што је Бог створио савршено је и не треба га исправљати. Не може бити боље. Ако интервенишемо, то можемо само погоршати.

Дакле, Патријарх није папа, нити први без премца. Не ради ништа више него испуњава привилегије које му је Црква доделила, која јој приписује одговорност и бригу за правилно успостављање свих осталих помесних Цркава[27].

6. Они тврде да су у праву, јер не признају све аутокефалне цркве бивше расколнике

Признавање нове аутокефалне цркве је процес који може трајати много деценија. Као доказ помињемо да је Бугарска патријаршија призната након 75 година, док  Пољска Црква било је у потпуности призната након 24 године.

Одмазда коју је Московска патријаршија наметнула цркава, које су признале нову Аутокефалну цркву Украјине, састоји се у прекиду заједнице, престанку финансијске подршке и, наравно, претњама да ће илегално ући на њихове територије успостављањем парохија без благослова локалних епископа. Прекид помињање и причешће су мере које Црква користи у педагошке циље. Нажалост, међутим, у случају Руске цркве видимо како се оне користе као средство освете онима који се не слажу са њеним намерама.

У знак одмазде за признање које је Грчка црквa одлучила, донео је невиђену одлуку у црквеној историји: прекинуо је заједницу са Митрополијама чији су се митрополити поставили за признавање нове Аутокефалне цркве Украјине и одржавао је причешће са врло мало Митрополита чији су митрополити успротивили су се признању ове Цркве. Стога је очигледан напор Руске цркве да подели Грчку цркву на нивоу Митрополија[28], али и да индиректно упозори друге помесне Цркве, које врло добро знају проблеме које Руска црква може да изазове, врло снажне политички и економски, у својим регионима, проблеме које је већ изазвало цело православље, прекидајући руске вернике из заједнице са онима које су већ препознали. У ствари, Руска црква је Црква са највише чланова.

Тачно је даови руски верници  су врло љубазни и побожни. Не штеде напор и жртву. И што је најважније, они се покоравају својој Цркви. Нико не може рећи да греше ако се покорава. Већина, наравно, имају одређене примедбе, али ништа не могу учинити без заповести своје Цркве. Други се понашају по својој савести, без обзира на забране. Толико су година живели у атеизму и комунизму, а сада кад су почели да уживају у православљу, далеко су.

Закључак

Видимо да Васељенска патријаршија делује схватајући одговорност коју има, будући да је прва Црква међу једнакима; одговорност коју је добио путем привилегија које су давали Васељенски сабори. Васељенски патријарх је знао да ће пред Богом бити одговоран ако допусти да ови милиони људи остану у расколу. Имао је дужност да делује и пронађе решење.

Могли бисмо упоредити украјински црквени проблем са Божја чудеса. Фарисеји су видели чуда, али су оптужили Господа да је одвезао суботу. Они су били придодати заповестима Закона[29]. Нису могли да схвате величину Божију, односно да је она изнад закона. Оптужен је да има демона[30] и спасао је људе.

Видимо да је Руска црква упала у све грешке за које она оптужује Васељенска патријаршија:

а) Оптужа га за улазак на њену територију, док је она сама ушла на територију Украјине, која је припадала Васељенској патријаршији, и наставља да улази у регионе који јој припадају. Такође прети да продре у све Цркве које признају нову Аутокефалну цркву Украјине.

б) Оптужба за признавање бивших расколника, али је потпуно исто урадио и са Руском црквом у дијаспори (РПЦЗ), немајући канонско право то да чини.

в) Погрешно се позива на црквену савест, пркосећи Светом предању Цркве, које ствара црквену савест и диктира улогу Васељенског патријарха, и делује актима страним освештаној канонској традицији и црквеној пракси.

г) Оптужује Васељенског Патријарха да жели да буде први без премца, истовремено покушавајући да организује синоде (који немају екуменски право), са циљем понижавања Васељенске патријаршије, тако да она сама има пресудну улогу у Православљу.

е) Оптужује Васељенску патријаршију за стварање раскола, док забрањује помињање и причешће на оне који признају нову Аутономну цркву Украјине. Раскол је направила Руска црква, а не Васељенска патријаршија. Све локалне цркве имају заједницу са Васељенском патријаршијом. Супротно томе, Руска црква је прекинула заједницу са Црквама које су признале нову Аутокефалну цркву Украјине.

Познато је да је аутокефалија Украјине чињеница. И постепено, сви бисмо то требали прихватити. Аутокефална црква Украјине је под благословом Мајке Цркве, која је дала аутономију свим Црквама. И ово обрадује украјинску православну браћу. Време ће показати да се „оно што се ради у Цркви не мења“.

Многи верују да су исповедници вере, осуђујући и ругајући Васељенског Патријарха. Међутим, истинско сведочење је подржавање истине коју диктирају канони и Свето предање Цркве. А у украјинском питању и подршка Васељенске патријаршије, која је деловала у складу с њом. Тако је било и са светима синаксара. Они су били оклеветани, осуђивани, проклети и опростили и благословили своје непријатеље. То је случај, чак и данас, са људима који верују да раде за православље и да исповедају своје вере, вређајући и клевећу Васељенског патријарха, кој све благосиља. „Сведочим, наиме, за њих да имају ревности за Бога, али она није заснована на знању. Не знајући шта је Божија праведност и тражећи да успоставе своју, нису се потчинили Божијој праведности”[31]. Без обзира колико га оптуживали и желе да натерају свет да га мрзи, неће успети, јер Бог зна истину.

Ако неко жели да се бави овим питањима објективно, разумеће где је истина и знаће шта је Божја воља. Ако је неко добронамеран и мисли да је безгрешан, онда можда помислити да су погрешни неки од његових ставова по овом питању. Онај ко верује да не може погрешити, вредан је саосећања. Остаће по његовом мишљењу, за које мисли да су једино исправне.

Црква се увек суочавала са таквим поремећајима, јер тамо где има људи има и проблема. Али то увек иде напред, на основу Светог Писма, његовог Светог Предања и оно што Богоносни Оци су добро утврдили.

Јеромонах Никита Пантократор

Одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије о аутокефалији Украјинске Цркве

Свети Синод је сазван, под вођством Његове Светости, на редовном састанку од 9 до 11 октобра 2018. Током њега су испитиване и разматране теме предвиђене за овај датум.

Свети синод је посебно и опширно расправљао о црквеном питању у Украјини, у присуству Његовог Преосвештенства Архиепископа Памфилонског Данила и Његовог Преосвештенства епископа Едмонтонског Илариона, Патријаршијских егзарха Украјини, и након дужих разматрања, одлучио је:

  1. Обновити одлуку која је већ донета као Васељенска патријаршија и наставити у правцу давања аутокефалије Украјинској цркви.
  2. Да се обнови Ставропигија Васељенског патријарха у Кијеву, као једнa од многих његових Ставропигија који су постојали у протеклим вековима у Украјини.
  3. Према канонским прерогативима цариградског патријарха да прима такве представке од архијереја и свештенства свих Аутокефалних цркава, да прихвати молбе Филарета Денисенка, Макарије Малетич и оних с њима, који су били у расколу не из догматских разлога и да буду рехабилитовани у свом архијерејском или свештеничком чин и њихови верници су поново успостављени у заједници са Црквом.
  4. Укинути важност Синодалног писмo из 1686 године, издатa у околностима тог периода, којим је Патријарху московском економијом дато право да хиротонисе сваки пут митрополита кијевског, кога бира Скупштина свештенства и мирјани у својој епархији, и морајући да помене „прво“ име Васељенског патријарха у доказ канонске послушности.
  5. Да се жали свим  укључене стране да избегну присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и било који други чин насиља и освете, како би доминирали Христовим миром и љубављу.

[1] Дела апостолска, 5, 38-39.

[2]Најблаженијем патријарху московском је дозвољено да хиротонисе митрополита кијевског“ и „ово Ово је дозвољено кроз економија“.

[3] „А када ће овај митрополит кијевски извршити …божанску и свету и бескрвну Жртву, да се прво спомене поштено име Васељенског патријарха, као извора и почетка и првобитног стања свих парохија и епархија “.

[4] Ал. Массаветас, Трећи Рим. Москва и престо православља, Атина 2019, стр. 161-162.

[5] В. Феидас, Питање аутокефалије Украјинске православне цркве из неистинитих извора, Атина 2019, стр. 26

[6] Погледајте Кондак Педесетнице.

[7] 1. Тимотеју 2, 4.

[8] Лука 15, 4.

[9] Дела 16, 17.

[10] Архим. Каллиникос Деликанис, Званични црквени акти сачувани у Кодексу Патријаршијског архива, о односима Васељенске патријаршије са црквама Александрије, Антиохије, Јерусалима и Кипра (1574-1863), прикупљени и поткрепљени по налогу Његове Светости Треће Васељенске Патријарх, Константинопољ 1904, стр. 4-5: „Не само у погледу догми … већ и у сваком важном питању које има нека аутокефална црква, брига и старатељство Велике цркве Христове интервенише – по службеној дужности и као дужност или на позив заинтересованих – и даје ефективан допринос арбитрирању и решавању различитих сукоба између Светих Цркава Божијих, решавању неспоразума између пастира и парохијана.

[11] Матхеос Властареос, Устав против елемената који крше божански и свети канон. Ур. Г. Раллис – М. Потлис, Устав божанског и светог канона, Атина 1859, том ИИ, стр. 7: „а први владар Цариграда [на власти] су остали престоли и крај сукоба; такође је и он једини постављен за судију и подстицај кајању и повратку од грехова и јереси “.

[12] „Сједиште старог Рима, будући да је то био град који је владао, оци су му с правом дали предност. А сто педесет епископа који су носили Бога, крећући се са истим циљем, дали су седишту Новог Рима подједнако предност “.

[13] Канон 9: „А ако би епископ или духовник имао несугласице са митрополитом исте епархије (митрополије), требало би узети егзарха епархије или седиште царског града Цариграда (судија затражити) и судити по него. “ Канон 17: „А ако некоме учини неправда његов властити митрополит, нека му суди епархијски егзарх или седиште Цариграда“.

[14] Коментар Јоаниса Зонаре у основи се односи на то да ли Васељенска патријаршија има право да интервенише по службеној дужности или ван јурисдикције своје надлежности; односно ако може да интервенише на захтев било које Цркве или по службеној дужности, када сматра да је то потребно. Жалба, која је добровољни захтев Васељенској патријаршији за решавање било ког случаја дотичних Цркава, ни на који начин није спорна.

[15] Т. Барсов, Цариградски патријарх и његова моћ над Руском црквом, Петербург 1878, стр. 198-199.

[16] „Седиште Цариграда је дато да донесе било какав суд о другим Црквама … Одговор у четири гласа четири патријарха био је јасан: ова привилегија припадала је римском папи пре слома Католичке цркве … али након што је пукла, ти спорови Цркава су задужене за седиште Константинопоља и он доноси одлуке као оне које, према канонима, имају приоритет једнак старом Риму “. В. В. Феидас, Идем, стр. 74-75.

[17] В. Феидас, Идем, стр. 75-76.

[18] За остале примере видети студију митрополита Ксиоса, Григорија, О унији Јермена са Источном православном црквом, 1871. године.

[19] Погледајте чланак јеромонаха Антипе, „Расколници који су се вратили у Цркву и били освећени“: хттпс://ортходокиа.инфо/невс/σχισματικοι-που-επεστρεψαν-στην-εκκλ/

[20] Потпис Канонске конвенције о поновном окупљању РПЦЗ са Московском патријаршијом.

[21] Јеврејима 7, 12.

[22] Ова традиција је сачувана у Историји цркве коју је написао историчар из четвртог века, Руфин, а одатле потиче византијска хагиолошка традиција светог Атанасија Александријског.

[23] Јован 3, 8.

[24] Види Матеј 3, 9.

[25] Т. Барсов, Идем, стр. 232-233.

[26] Русија 1589, Грчка 1850, Србија 1879, Румунија 1885, Пољска 1924, Албанија 1937, Бугарска 1945, Грузија 1990, Чешка 1998, Украјина 2019.

[27] Архим. Каллиникос Деликанис, Идем, стр. 11: „Наша Васељенска Столица је стекла канонску моћ тако да се могу судити питања која су јој донета ради решавања и окамењени поремећаји у другим огранцима Цркве Божије могу бити сузбијени и враћени . по реду “.

[28] Видети А. Массаветас, Идем, стр. 419.

[29] Марко 2:27: Субота је створена за човека, а не човек за суботу.

[30] Јован 8, 48-49.

[31] Римљанима 10, 2-3.


Истина о Украјинском Црквен… by Doxologia INFONEWS

DONATE TO DOXOLOGIA INFONEWS

BANK: Eurobank Bulgaria AD (Postbank)

IBAN: BG46 BPBI 8898 4030 6876 01

or through PayPal